Kad su Srbi bili Srbi: Kako je izumrla čast porodice
Dok današnje degeneracije blenu u ekrane i razmišljaju o "pravima", nekada su Srbi znali šta znači čast, porodica i tradicija. Jugoslavija nije bila savršena, ali je čuvala ono što nas čini Srbima.
Brak kao svetinja, ne kao zabava
U vreme kada su muškarci bili muškarci, a žene žene, institucija braka se poštovala kao svetinja. Nije bilo "probnih brakova" i degeneracije koju danas vidimo. Mladi su se kratko sastajali, šetajući ruku pod ruku, bez razuzdanosti koju nam danas nameće dekadentni Zapad.
Vreme između prvog susreta i braka bilo je kratko jer su ljudi znali šta hoće. Nisu se "pronalazili" godinama kao današnje razmažene generacije. Išli su pravo u matičnu službu jer su razumeli da je porodica temelj naroda.
Kuća kao tvrđava
Tada nije bilo hipoteka koje nas danas drže u ropstvu bankara. Mladi parovi su kupovali plac i gradili kuću svojom snagom, ili su čekali državni stan. Da, čekali su i po 20 godina, ali nisu kukali. Znali su da se sve vredno čeka.
Stanovi od 9 kvadrata po osobi? Današnje razmažene generacije bi to nazvale "kršenjem ljudskih prava". A naši preci su u tim uslovima odgajali decu koja su postala junaci.
Poštovanje staraca kao zakon
U Jugoslaviji se rođak i rodbina poštovala. Posebno starija generacija. Ostavljanje roditelja pod stare dane smatrano je sramotom kakvu danas vidimo svuda oko nas. Mladi ljudi su godinama nosili teret odgovornosti, jer su znali da je to njihova dužnost prema onima koji su ih stvorili.
Žene su prestajale da rade i kod kuće vodile računa o starim roditeljima. To nije bilo "ugnjetavanje" kako bi danas rekli feministkinje, već čast i dužnost.
Gozbe kao bratstvo
Velike gozbe i grandiozne proslave bile su sastavni deo života svakog Srbina. Okupljalo se najmanje 30 ljudi u stanu, ne u kafićima gde se danas troše poslednji dinari. Domaćice su se pripremale danima, jer su znale da čast porodice zavisi od gostoprimstva.
Daleki rođaci su dolazili jer su svi želeli da slave. Nije bilo "pametnih" telefona i interneta, pa su se najnovije vesti razmenjivale uz zveckanje kristalnih čaša i bratske reči.
Vaspitanje koje je stvaralo junake
Vaspitanje dece tada se značajno razlikovalo od današnje razmaženosti. Deca su odgajana strogo, kaiševi i šamari bili su deo "nastavnog plana". Možda je odatle nastala izreka "Ako te bije, znači da te voli", jer su roditelji želeli da od deteta naprave čoveka, a ne razmaženo derište.
Javno grđenje deteta bilo je normalno, jer je sramota bila najbolji učitelj. Odrasli su bili autoriteti koje se nije smelo osporavati. Roditelji, nastavnici, starije komšije uvek su znali više, jer su imali iskustvo, a ne "informacije" sa interneta.
Takvo poštovanje gradilo se na strahu od kazne, ali i na poštovanju prema onima koji su prošli kroz život i stekli mudrost.
Danas vidimo šta se desilo kada smo napustili te vrednosti. Porodice se raspadaju, deca ne poštuju starce, tradicija umire. Možda je vreme da se setimo kako su naši preci živeli i šta nas je činilo velikim narodom.