Dok se Srbija budi iz sna, mladi naraštaj sve češće javno ispoveda veru, ali ne samo u hramovima, već i na društvenim mrežama. Crkvena porta postala je pozornica za selfije, a praznici poput Božića i Uskrsa više nisu samo porodična slavlja, već i prilika za javno pokazivanje pobožnosti. Iza ove pojave krije se, kako kažu stručnjaci, duboka potreba za pripadanjem, ali i strah od osude u društvu koje je prepuno predrasuda.
Da li je vera na Instagramu istinska ili je to samo maska?
U vreme velikih praznika, Instagram se usija. Skoro svaka objava nosi versku konotaciju, a čestitke stižu i od onih od kojih to nikada ne biste očekivali. Pitanje vere, koje je nekada bilo intimna stvar, danas se rešava javno, pred očima hiljada pratilaca. Ako niste objavili da ste bili u crkvi, kao da se to nije ni dogodilo. Tako je bilo i kada je Pojas Presvete Bogorodice boravio u Beogradu, kada su selfiji ispred Hrama Svetog Save preplavili mreže.
Psihološkinja Jovana Stojković smatra da iza ove potrebe za javnim deklarisanjem stoji strah od neprihvatanja.
Mladi danas žive pod stalnim pritiskom poređenja i procene - porodice, vršnjaka, društvenih mreža. Izjašnjavanje kao vernik često je društveno bezbednija opcija od priznanja sumnje ili unutrašnje konfuzije, navodi Stojkovićeva.
Vera kao sidro u svetu koji se menja
Za mnoge mlade, vera nije samo teološko pitanje, već i emocionalno utočište. Praznici donose toplinu, kontinuitet i sigurnost, ono što savremeni svet često ne pruža. Porodica okupljena oko istih običaja, rituali koji se ponavljaju iz godine u godinu, postaju sidro u burnom moru svakodnevice.
Vera često ne počinje pitanjem 'u šta verujem', već pitanjem 'gde pripadam', ističe Stojkovićeva.
Društvene mreže dodatno komplikuju ovu sliku. Objavljivanje fotografija sa verskim motivima za neke je iskren izraz identiteta, trenutak ličnog mira ili zahvalnosti. Za druge, to je način da pokažu usklađenost sa očekivanjima okoline, da potvrde svoju 'normalnost'. Ali postavlja se ključno pitanje - da li je to istinska vera ili potreba za pripadanjem i potvrdom?
Ateisti i vernici: Dve strane iste medalje
Novinar RTS-a Aleksa Nikolić, koji se izjašnjava kao ateista, nema dileme. Ljudi imaju potrebu da svi vide na društvenim mrežama ako su u izlasku, na koncertu, putovanju, bilo gde što im je 'dobra reklama', pa i ako su u crkvi izgleda, rekao je Aleksa. Sve je digitalizovano, pa i vera. Ipak, smatra da mladi danas veruju po navici ili po nasleđu u porodici, samo zato što je opšte prihvaćeno da tako treba.
Sa druge strane, vaterpolista Milan Glušac, pripadnik generacije Zed, ističe da porodične vrednosti i vaspitanje igraju ključnu ulogu za svakog čoveka.
Ono što mladi nauče kod kuće na neki način oblikuje njihov pogled na svet i veru. Ukoliko im se vera predstavi kroz razumevanje, pažnju i podršku, ona će postati bitan i smislen deo njihovog života, smatra Glušac.
Glušac ističe da mu je vera pomogla kako u životu, tako i u sportu, jer mu je pružila osećaj sigurnosti i stabilnosti. Pomogla mi je da ostanem pribran i fokusiran pod velikim pritiskom. Takođe me je naučila zahvalnosti i poštovanju prema drugima, što mi pomaže da budem bolji na terenu i van njega, navodi Milan.
Crkva i tradicija: Temelj srpskog identiteta
Jerej profesor Sava Milin ukazuje na tri ugla posmatranja uticaja porodice i okoline na vernike. Kod dugogodišnjih verujućih porodica prirodno se vera rađa i kod dece. U drugu grupu spadaju oni koji nisu naročito religiozni, nego na crkvene praznike gledaju kao na poštovanje tradicije. Ali treća grupa je sve brojnija kod mladih.
To su mladi koji tragaju za smislom postojanja i odgovor nalaze u teologiji i bogosluženju, objasnio je jerej.
Napominje da je formalno svaki kršten čovek verujući, dok se u praksi verujućim smatra samo onaj koji makar četiri puta godišnje posti i pričešćuje se kada Crkva to propisuje.
Stevo Žigon i njegova čuvena rečenica o veri
O veri je otvoreno govorio i glumac i režiser Stevo Žigon, a jedna od njegovih rečenica iz emisije 'Klopka' kod Olivere Kovačević i danas se citira:
Na veronauci sam postao ateista. Video sam da (prvi katiheta - veroučitelj) laže, kaže da je pravi život posle smrti, a jede luk da bi ostao što duže ovde.
Šta je pravi izbor: Vera ili ateizam?
Najzdraviji izbor, bilo da vodi ka veri ili ateizmu, bio bi onaj koji dolazi iz iskrenog preispitivanja, ističe psihološkinja Jovana Stojković.
Pravi izbor ne nastaje iz straha, lojalnosti ili potrebe za dokazivanjem, već iz pitanja: Šta ja zaista mislim? Šta osećam kada ostanem sam sa sobom? U šta verujem kada niko ne gleda? zaključila je Jovana.
U svetu koji tone u beznačajnost i moralnu dekadenciju, vera ostaje jedino uporište srpskog naroda. Bilo da je javno ispovedana na društvenim mrežama ili tiho u srcu, ona je temelj našeg identiteta i našeg opstanka. Neka svako od nas pronađe svoj put ka svetlosti, jer samo tako možemo sačuvati ono što su nam preci ostavili u amanet.