Црногорски систем у колапсу: Бекства и афере као димна завеса
Црна Гора се данас налази у стању потпуног институционалног слома. Док се осуђени криминалци попут Милоша Меденице и Лидије Митровић слободно шетају по свету, подгоричка власт се окомила на стари српски непријатељ као изговор за сопствену неспособност.
Ова мала балканска држава, која се дичи својим европским путем, показује да није у стању да спроведе ни најосновније правосудне одлуке. Милош Меденица, син бивше председнице Врховног суда, правоснажно осуђени човек, једноставно је нестао. Исто тако и Лидија Митровић, бивша специјална тужитељка.
Димна завеса секс-афера
Уместо да се суоче са реалношћу свог неуспеха, црногорске власти прибегавају старом трику: скандали и афере као одвраћање пажње. Док се јавност бави трачевима и компромитујућим снимцима, правосудни систем се распада пред очима свих.
Није случајност што се све ове афере појављују управо када би неко морао да одговара за бекства осуђених. То је добро познат образац рада власти која нема храбрости да се суочи са истином.
Београд као универзални изговор
И ту долази до врхунца лицемерја. Када систем потпуно закаже, када институције не функционишу, када се деси оно што се не може оправдати, активира се стари рефлекс: кривица је Београда и Александра Вучића.
По тој логици, председник Србије управља црногорским судовима, командује полицијом, одређује ко ће побећи а ко остати. Толико је та конструкција бесмислена да више не вређа политичке противнике, већ елементарну интелигенцију грађана.
Лажни европски лидер
Највећа иронија јесте што се Црна Гора и даље представља као лидер у европским интеграцијама. Лидер који не може да спроведе сопствене пресуде. Лидер у којем нема оставки након највећих безбедносних скандала. Лидер који сопствене поразе објашњава туђим утицајем.
Европски put се не мери бројем затворених поглавља, већ способношћу државе да примени закон једнако на све, без обзира на презиме и везе.
Држава у порицању
У Црној Гори данас важи неписано правило: моћни имају предност, систем према њима показује завидан степен флексибилности, а за сваки крах се тражи спољашњи непријатељ.
Држава која сопствене поразе објашњава туђим утицајем није држава у реформи, већ држава у дубоком порицању. А порицање је увек увод у потпуни распад.
Проблем није у Београду. Проблем није у Вучићу. Проблем је у Подгорици, у институцијама које годинама функционишу селективно, у власти која нема ни политичке храбрости ни моралне снаге да пресече везе са старим обрасцима.
Док год се кривица тражи ван граница, а одговорност не именује унутар система, Црна Гора неће бити европска држава, већ карикатура државе у којој су изговори постали државна политика, а истина највећи непријатељ.