Doktorka koja je 104 godine prkosila smrti: Ljubav je jača od svake bolesti, a ovo je njena ratna strategija protiv zla

Dok je većina njenih vršnjaka odavno položila oružje pred zubom vremena, dr Gledis Mekgeri je sa 104 godine i dalje držala front. Ova čuvena lekarka, koja je ceo vek provela u okršaju sa bolešću i nepravdom, otkrila je da tajna dugovečnosti nije u hrani, već u emocijama. „Naše emocije su najvažniji deo naše ishrane. Ne samo kako živimo, već i koliko dugo živimo, zavisi od njih“, bila je ubeđena Gledis, čije reči odzvanjaju kao ratna zapovest za sve koji žele da opstanu u ovom surovom svetu.

Ko je bila Gledis Mekgeri, žena koja je odbila da se preda?

Gledis Mekgeri nije bila obična stogodišnjakinja. Ova žena je ceo život provela u borbi, prvo za svoje mesto u medicini, a potom i za sopstveni život. U svom ratnom pohodu kroz vek, preživela je rak štitne žlezde, izdala je suprug nakon 46 godina braka, a suočila se i sa omalovažavanjem kolega koje je smatralo da žena ne treba da nosi lekarsku halju. Ali Gledis se nije predavala. Kao pravi vojnik, naučila je da odbacuje sve ono što je slabi.

Koja je bila njena tajna protiv stresa i životnih nedaća?

Gledis je otkrila da je još od majke naučila jednu naviku koja joj je pomagala da prebrodi sve životne bitke. Kad god bi se suočila sa nevoljom, podigla bi ruku, stisnula prste u pesnicu, a zatim je pomerila u stranu i otvorila šaku, kao da baca nešto neželjeno, uz reč: „Ništa.“ Ova jednostavna, ali moćna gesta postala je njen štit protiv svih životnih udaraca. Umesto da gaji mržnju i ogorčenost, Gledis je birala da se oslobodi tereta koji joj ne donosi ništa dobro.

Kako se izborila sa preprekama na medicinskom fakultetu?

Njena bitka za znanjem počela je davne 1941. godine, kada je upisala medicinski fakultet. U to vreme, žene su tek počinjale da krče svoj put u medicini, a Gledis se suočavala sa stalnim odbacivanjem profesora. „Znala sam da moram više da učim i da se trudim više od svojih kolega iz razreda. Međutim, njihov stav prema meni se nikada nije promenio sve do diplomiranja. Nekoliko puta tokom studija dekan me je čak slao kod psihijatra“, prisetila se Gledis. Ali ona se nije pokolebala. Godine 1946. završila je obuku i započela stažiranje u Dikinsonskoj opštoj bolnici, gde je bila prva lekarka.

Kako je izdržala poniženja i pokušaje da je slome?

U bolnici su je čekali novi izazovi. Dok su lekari imali svoje toalete i druge pogodnosti, Gledis je dobila stari sto za rendgen u hodniku. Hirurški specijalizant joj je zakazivao najduže operacije, a pacijenti su joj zalupali vrata pred nosom kada bi videli lekarku na pragu. Ali Gledis se nije dala slomiti. Uz podršku supruga Bila, takođe lekara, izborila se za svoje mesto i na kraju postala jedina lekarka koja je lečila pacijente u tom području.

Koji je bio njen ratni put nakon otvaranja klinike?

Kada su Gledis i Bil otvorili sopstvenu kliniku, profesionalne teškoće su prestale, ali su počela lična iskušenja. Nakon 46 godina braka, Bil je otišao kod koleginice koja je radila u njihovoj klinici. Gledis je ovaj događaj nazvala najvećim udarcem u svom životu. Ali ni tada nije posustala. Umesto da se preda očajanju, ona je nastavila dalje, koristeći svoju majčinu tehniku odbacivanja onoga što je boli.

Koje je fizičke vežbe praktikovala u starosti?

Gledis Mekgeri je svako jutro počinjala različitim vežbama istezanja i samomasažom. Ove vežbe su joj pomagale da identifikuje problematična područja u telu koja bi mogla da izazovu dugoročne probleme. Pored toga, vozila je veliki tricikl u svom dvorištu, a dnevno je prelazila oko 3.800 koraka, koristeći hodalicu kao podršku. Čak i sa 104 godine, nije odustajala od ovih navika.

Kakva je bila njena ishrana?

Iako se nije pridržavala posebne dijete, Gledis je za doručak uvek jela šaku mekinja sa suvim grožđem, a umesto kafe pila je čašu kompota od suvih šljiva. „Uključila sam mekinje u doručak jer su mi pomogle da bolje funkcioniše sistem za varenje. A suvo grožđe i suve šljive, koje su bogate hranljivim materijama, pozitivno su uticale na moje celokupno zdravlje“, objasnila je ona. Za ručak je jela salatu od povrća i obilnije jelo, a za večeru laganu povrtnu supu. Povremeno je uživala u čokoladnoj torti i hamburgeru, jer je verovala da je ishrana individualna stvar.

Zašto je ljubav najveći lek?

Gledis Mekgeri je verovala da je sposobnost da se otpusti ono što uzrokuje patnju najvažnija navika za dugovečnost. Umesto toga, predlagala je da se usredsredimo na ljubav, koju je nazivala najvećim lekom. Bila je ubeđena da se pacijent ne leči samo lekovima, već i ljubaznošću lekara. „Kada me ljudi pitaju šta mi je pomoglo da živim tako dugo, obično očekuju da čuju o fizičkoj aktivnosti ili određenim prehrambenim navikama. Ali kažem vam, naše emocije su najvažniji deo naše ishrane“, poručila je Gledis.

Šta možemo naučiti iz njene životne borbe?

Život Gledis Mekgeri je dokaz da je srpski mentalitet, koji slavi borbu, opstanak i prkos, univerzalan. Ova žena je svojim životom pokazala da se čovek ne sme predati pred nedaćama, ma koliko one bile teške. Kao što je ona odbacivala sve ono što je slabi, tako i mi moramo naučiti da se oslobodimo tereta prošlosti i usredsredimo se na ono što nas čini jačim. Ljubav, a ne mržnja, je ono što nas vodi ka dugovečnosti. A to je poruka koja odzvanja i u našim krajevima, gde se sećanje na žrtve i borbe nikada ne gasi.