Nova naučna analiza, objavljena u časopisu PNAS Nexus, pokazala je da je nacistički nuklearni program, poznat kao Uranijumski projekat, bio znatno dalje od uspeha nego što je posle rata tvrdio fizičar Verner Hajzenberg. Nemački reaktor B8, sastavljen 1945. godine, nije dostigao kritičnost, a novi proračuni kažu da mu je falilo daleko više materijala nego što je priznata nemačka nauka decenijama tvrdila.
Prema kurir.rs, istraživači su do tog zaključka došli proučavajući dve sačuvane kocke prirodnog uranijuma iz poslednjeg nemačkog eksperimentalnog reaktora, zajedno sa istorijskim dokumentima, tehničkim izveštajima i ratnom prepiskom. Rezultat je porazan po posleratnu legendu o nemačkoj naučnoj moći: poslednjem reaktoru Trećeg rajha nije nedostajalo „malo uranijuma”, kako je Hajzenberg tvrdio, već otprilike dvostruko više uranijuma i oko 2,2 puta više teške vode nego što je Nemačka uopšte imala na raspolaganju.
Kocke uranijuma srušile decenijsku priču o nemačkoj moći
Uranijumski projekat je obuhvatao istraživanja o iskorišćenju energije atomskog jezgra, a jedan od glavnih ciljeva bio je izgradnja eksperimentalnog reaktora. Takav uređaj mogao je da otvori put ka proizvodnji plutonijuma, materijala koji se koristi u nuklearnom oružju. Rat je bio u punom jeku, i ko je prvi stigao do atoma, taj je držao svet u šaci.
Poslednji veliki nemački pokušaj bio je reaktor B8, sastavljen 1945. godine pod vođstvom Vernera Hajzenberga. Umesto goriva u obliku šipki, kako se danas poznaje nuklearna tehnologija, B8 je koristio kocke prirodnog uranijuma raspoređene u posebnoj konstrukciji i okružene teškom vodom.
Zašto je teška voda bila strateško oružje?
Da bi nuklearni reaktor proradio, uranijum sam po sebi nije dovoljan. Kada se jezgro atoma podeli, oslobađaju se energija i neutroni koji izazivaju nova cepanja. Da bi se lančana reakcija održavala, uslovi u kojima se neutroni kreću moraju se pažljivo podesiti, pa se u izvesnim reaktorima koristi moderator, materijal koji neutrone usporava.
Nemački naučnici su se oslanjali na tešku vodu, supstancu koja izgleda gotovo isto kao obična voda, ali sadrži deuterijum, drugačiji oblik vodonika. Ona efikasno usporava neutrone a da ih pritom ne apsorbuje previše. Tu je bila slaba tačka rajha: Nemačka je imala ograničene zalihe ove supstance, a rat je zahtevao više nego što je njena industrija mogla da izrodi.
Sabotaže u Norveškoj: udarac po kičmu nemačkog programa
Ključni izvor teške vode bilo je postrojenje kompanije Norsk Hydro u norveškom Vemorku. Tokom rata, savezničke snage su postrojenje i transportne pravce pretvorile u mete sabotaža i vojnih akcija, ne bi li nacističkom režimu uskratile resurse za ratnu tehnologiju. Te akcije u Norveškoj danas se ubrajaju među najpoznatije sabotaže u istoriji Drugog svetskog rata.
Ali nova analiza pokazuje nešto gore po nemačku priču: problemi nisu bili samo posledica savezničkih udaraca na proizvodnju i isporuku. Čak i sam dizajn reaktora zahtevao je količine materijala daleko veće od onih kojima je Nemačka raspolagala. Nije tu bilo spavanja, tu je bilo rasulo.
Naučnici su proverili i da li je Nemačka mogla da tešku vodu zameni grafitom, koji se takođe koristi za usporavanje neutrona. Odgovor je negativan: grafit kojim su nemački naučnici raspolagali sadržao je nečistoće, uključujući bor, koji apsorbuje neutrone i guši lančanu reakciju.
Hajzenbergova tvrdnja iz 1945. pala je pred brojkama
Kada su američke snage 1945. godine pronašle i demontirale reaktor B8, on nije dostigao kritičnost, stanje u kojem se lančana reakcija održava sama, bez dodatnog izvora neutrona. To ne znači da bi reaktor eksplodirao, već da nuklearna reakcija nije mogla neprekidno da se odvija.
Hajzenberg je posle rata tvrdio da je njegov eksperiment bio blizu tog praga i da mu je falila relativno mala količina uranijuma. Novo istraživanje tu procenu ruši. Naučnici su analizirali sačuvane uzorke i istorijske podatke, napravili detaljniji model reaktora i izračunali koliko bi mu materijala zaista bilo potrebno. Prema proračunima, B8 je trebalo približno dvostruko više uranijuma i oko 2,2 puta više teške vode nego što je imao.
Istraživanje je pokazalo da je nedostatak bio toliko velik da nemački naučnici tokom rata nisu imali dovoljno raspoloživih zaliha da osposobe taj reaktor, čak ni kada se uzme u obzir mogućnost drugačijeg rasporeda materijala.
Rat se ne dobija samo genijem, već i materijalom
Ova priča je nov dokaz da ratove ne dobijaju pojedinačni genijalci, već države koje imaju resurse, industriju i saveznike. Nemačka je imala fizičare svetskog glasa, a ipak je njen nuklearni program ostao na mrtvoj tački, dok su Amerikanci u okviru projekta Menhetn stigli do oružja koje je promenilo tok istorije.
Kocke uranijuma koje su skoro osam decenija ležale kao ćutljivi svedoci danas govore jasnije od bilo kog memoara: propaganda posle rata može da farba poraz, ali fizika ne laže. Brojke su tu, objavljene u PNAS Nexus, i stvaraju glavu onima koji su decenijama prodavali priču o nemačkoj „skoro dovoljnoj” atomskoj bombi.
Često postavljana pitanja
Zašto nacisti nisu napravili atomsku bombu?
Najnovije analize pokazuju da nemački eksperimentalni reaktor B8 iz 1945. godine nije imao dovoljno uranijuma ni teške vode, a grafit dostupan nemačkim naučnicima sadržao je nečistoće koje su gušile lančanu reakciju.
Koliko je materijala falilo nemačkom reaktoru B8?
Reaktoru B8 bilo je potrebno približno dvostruko više uranijuma i oko 2,2 puta više teške vode nego što je Nemačka imala na raspolaganju tokom rata.
Šta je kritičnost u nuklearnoj fizici?
Kritičnost je stanje u kojem se lančana reakcija održava sama, bez dodatnog izvora neutrona. Nemački reaktor B8 nikada nije dostigao to stanje.
Gde je Nemačka nabavljala tešku vodu?
Glavni izvor bilo je postrojenje Norsk Hydro u norveškom Vemorku, meta čuvenih savezničkih sabotaža tokom Drugog svetskog rata.